Njeno pismo vam prenosimo u celosti.

- Još kada je postavljen za ministra, Vladan Vukosavljević je jasno pokazao čime će da se bavi.

Izjavio je da je “ministar kulture, ministar odbrane” i ušao u red onih koji se, kada čuju reč “kultura”, uhvate za pištolj.

I ne bi to bio problem, svako ima prava na svoje doživljaje i vizije, da nije jedne sitnice. One koja govori da revolveraši, po pravilu, ne brinu o činjenicama. Pucaju nasumice, brza paljba, pa koga pogode.

Tako je, nastupajući u jutarnjem programu TV Prva, blaženi ministar “pripucao” i na Regulatorno telo za elektronske medije, ne nišaneći i bez ikakve brige o tome šta priča, i to sa pozicije koja bi trebalo da podrazumeva koliko-toliko poznavanje materije.

I dosta je promašio.

Počevši od osnovne teze, koja se zasniva na ministrovom ubeđenju da članovi saveta REM-a primaju plate iz budžeta, i to veće nego što je njegova, a da se usuđuju da bacaju drvlje i kamenje na njega lično, istaknutog predstavnika vlasti koja ih finansira. Bravo za predstavnika vlasti, čija je dužina kose apsolutno identična i sa njegovom pameću i sa poznavanjem materije. Ošišana na nulu.

Regulatorno telo za elektonske medije, gospodine ministre bez kose, je nezavisno telo, i kao takvo ne može da se finansira iz budžeta Republike Srbije, jer, u tom slučaju ne bi bilo nezavisno, a verovatno bi i njegovim članovima bilo zabranjeno da primete da ministri ne znaju šta pričaju.

Ovako, ta neprijatnost je izbegnuta činjenicom da se REM finansira od naknada koje plaćaju pružaoci medijskih usluga, na svim, pa i nacionalnim frekvencijama.

Samim tim, čija je plata veća, nije uopšte upitno za temu o kojoj je reč, niti, vi, ministre, možete našu platu da smanjite, zbog neposlušnosti. Da kukate, naravno, uvek možete, ali plašim se da je adresa pogrešna. Pogotovo što REM svake godine uplaćuje sredstva u budžet, pa, po tom osnovu, ispada da ste, očigledno na vašu žalost, ipak vi naš službenik, a ne obrnuto.

No, ova kardinalna greška – jer bi ministar kulture i informisanja morao da zna kako se finansiraju tela koja imaju veze sa kulturom i informisanjem – samo je uvod u nešto mnogo gore, a isto je vezano za ministrovu ambiciju da sve uređuje, od plata do programa, sve sa akcentom na zabrani, svega što mu nije po volji.

I to jeste problem, naročito kada se zna da je cenzura, u ovoj, i u svim civilizovanim zemljama zabranjena, a pokušaj da se neki program ili format, bilo koji, unapred uredi, da mu se unapred sankcioniše sadržaj, jako liči na cenzuru, i to bi i svako bez kose morao da zna.

Uostalom, Evropska, kao i svaka druga medijska regulativa koja počiva na demokratskim vrednostima zabranjuje a priori kontrolu programa, baš zato što takva kontrola suštinski znači cenzuru.

To sasvim jasno stoji u evropskim dokumentima:

„Regulatorni organi ne treba da vrše a priori kontrolu programa i stoga kontrola emisija treba da usledi posle njihovog emitovanja.“

(Preporuka br. R (2000) 23 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radio-difuzije.)

U skladu sa stavom o neprihvatljivosti a priori kontrole programa, donošenje obavezujućeg uputstva o proterivanju konkretnih TV emisija (npr. Parova“, „Velikog brata“, „Zadruge”“) ili određenog televizijskog formata (npr. rijaliti programa) u kasne večernje termine, ne bi bilo u saglasnosti sa evropskom medijskom regulativom.

Regulativa se po pravilu ne donosi za pojedinačne emisije ili formate, jer takva vrsta postupanja, bez obzira na to što je u nekom trenutku pravi lek za postojeći problem, može lako da sklizne, hajde to da ponovimo, u cenzuru.

I to je , dragi neobavešteni ministre, suština našeg odbijanja da postupimo po vašem naređenju.

Nema šanse da bilo šta slično uradimo, između ostalog i zato što u REM ne sede ljudi koji se, kada čuju reč “mediji”, hvataju za pištolje. Takođe, nema, među nama, nikoga ni ko halucinira da mu je posao da “brani” medijski prostor, što je dobro, pošto se ta vrsta ambicije obično završi zabranom svega što se nekome, iz bilo kog razloga, ne sviđa.

Počne, ambiciozni branitelj, sa rijalitijima, završi sa Dnevnikom.

A koliko je opasno kada time krene da se bavi državni službenik, ubeđen u neku svoju misiju, i sa svim sredstvima koje država u tom poslu može da mu omogući, ne moramo, nadamo se, da pričamo. Uostalom, baš zbog takvih službenika, zbog opasnosti od njihovih priviđenja, i postoje nezavisna regulatorna tela. Da budu brana onome ko ne zna da se, po savetu Helmuta Šmita, kada dobiješ vizije ide kod doktora, a ne u ministarstvo.

I da zaključimo, rijaliti programi se ne zabranjuju nigde, pa neće ni u Srbiji.

I umesto da se bavi tim ćoravim poslom, u isto vreme i na isti način kao i oni kojima je “zabrana rijalitija” deo političkog programa, bez obzira na činjenicu da su baš oni sami očevi rijalitija u Srbiji, ministar bi trebalo da pogleda malo podatke, izuči ih, i, recimo, podrži ono što REM godinama traži. Da mu se omogući da sam izriče novčane kazne onima koji u bilo kom delu programa, pa i u rijalitiju, krše zakon.

To je jedina normalna, i u skladu sa evropskim vrednostima, norma i brana kojima se civilizovana društva bore protiv vulgarnosti, nepristojnosti, nasilja, pornografskog sadržaja i svake druge vrste bljutavosti.

I jedini je problem, ako, slučajno, bude uvedena, u okviru svega toga, i novčana kazna za katastrofalno neznanje.

Šta ćete onda, dragi ministre. Sa tom malom platom.

Olivera Zekić, članica Saveta REM-a